ПОВРАТАК
Хладним поздравом, растали су се од својих домаћина чим су се за то стекли услови. Координациони центар за Косово и Метохију, на челу са господином Небојшом Човићем је послао контејнере и храну уз pомоћ „Црвеног Крста Србије” која ће им послужити за прве дане повратка. Камповање је почело. Разапети су шатори од којих је један служио као црква. Призор запаљене капеле и конака постао је свакодневица, и никаквог наговештаја о обнови није било.
Све тако до 26. јула, манастирске славе св. Архангела Гаврила. Поред бројних гостију и владике Теодосија, на славском ручку присуствују и генерал италијанско-немачког сектора генерал Ерико (Ericco) и заповедник немачких снага, пуковник Ерхард Билер (Erhard Bühler). Обећавају помоћ у грађевинским машинама. Почетак радова може да почне.
На „црвено слово”, празник светог пророка Илије, нешто после свете Литургије, забрујало је грађевинско возило са во-зачем, немачким војником који је почео да рашчишћава терен око запаљене дуборезачке радионице. Ту, у скромнијим условима него раније, треба да се подигне нови конак. Тако је обнова започела.

Обнову манастирског конака је благословио Надлежни Епископ Артемије, а изведена је од стране Епархијског центра „Раде Неимар” уз свесрдну помоћ побожног српског народа. Људи су се јављали у ходу. Свако је хтео нешто да помогне. Први међу осталима били су становници српске енклаве Сиринићке жупе, Друштво пријатеља Манастира св. Архангела (састављено од избеглих Призренаца и Метохијаца), организација „Црвеног Крста” Србије...
Нови конак је рађен са великим ентузијазмом и за неколико месеци је подигнута зграда која је својим изгледом задивила свакога. Немачки пуковник Билер је на све њему могуће начине настојао да зграда буде завршена пре краја његовог мандата на Косову. У томе се није успело, али је он остао у лепом памћењу свим монасима. Призренска тј. албанска комисија је више пута покушавала да обустави изградњу, што им није успело: „Искористите свој ауторитет да спречите изградњу зграде која нема грађевинску дозволу.” – писали су епископу Артемију. На другој страни, усрдна подршка православних учинила је да се подигне конак који је био много лепши од ранијег. На престижном „Салону Архитектуре” у Београду, архитекта конака Ранко Томић је добио посебно признање у категорији „Градитељско наслеђе” .

15. децембра, на дан када се прославља св. Цар Урош и св. Царица Јелена (син и супруга првог ктитора манастира цара Душана) монаси се коначно усељавају у своје ново обиталиште.
Све ово време, оно што није престајало, ма у којим условима живели, биле су службе и литургије за спас свих православних и за „мир света’’. Временом је иконописана мала капела посвећена Васкрсењу Лазаревом која својом лепотом задивљује малобројне посетиоце.
Војска око манастира је такође била активна. Подигнуте су четири нове осматрачнице и нагомилане на тоне бодљикаве жице. Ненајављене посете припадницима КФОР-а из других земаља онемогућене су, а уколико су најављене, провешће их професионални немачки војник који ће им испричати своју верзију догађања 17. марта.
Монашко братство и даље обавља своја редовна послушања чувајући „и овај камен земље Србије.”