Погром и после Погрома
„Прођосмо кроз огањ и воду и извео си нас у покој” – вели се често у стихирама посвећеним Младенцима (тј. светих 40 мученика севастијских који се славе 9./22. марта). Тај празник монаси „Светих Архангела” прославили су 2004. на веома специфичан начин:
Увертира за тај празник почела је још 17. марта у навечерје празника св. Николаја Жичког и Охридског. Тога дана горео је „царски град” Призрен и све оно што је преостало у њему од средњевековне славе. Шта се тамо дешавало, и по целом Косову и Метохији монаси су могли само да слуте на основу телефонских позива, вести са интернета и огромног облака црног дима који се уздизао изнад града. „Од овога тренутка никоме од посетиоца неће бити дозвољен приступ у манастир”, говори им немaчки војник, негде после 19 часова.
Лажна вест која је послужила као „оправдање” за ову антисрпску рацију била је да су Срби код Митровице удавили двоје албанске деце у Ибру (реци на северном Косову). Ову вест су објавили сви албански медији, као проверену, иако се касније ис-поставило да су се несрећна деца сама утопила. У њиховим извештајима није било места за сумњу, већ позив за „праведан гнев” и освету. Наравно, ова измишљотинаје касније аргументовано одбачена од међу-народних чинилаца, али је тада већ било касно да се ране залече.
„Овде никакви екстремисти не могу да нашкоде манастиру”, говорио је један од немачких генерала КФОР-а који је раније био на Косову.
„Врло би лако било затворити пут од Призрена ка Манастиру, јер је клисура та која их повезује. За наше војнике је ма-чији кашаљ да онемогуће било какву акцију.” (генерал Рихтер)
Али, ген. Рихтер је отишао, а на његово место долази ген. Хинтелман (њихова имена свакако не смемо заборавити).
Aнтилитија се појављује пред монашким очима нешто пре 21 час. Mрак, албанске заставе, мајице преко лица ових националних „јунака”.
„Сви у борна кола!”, панично поручује немачки војник, „Немамо много времена”. Монаси нису имали избора, поготову што им је њихов духовник рекао да се пре-дају у руке својим заштитницима. КФОР је много пута уверавао да су ствари „под контролом”.
Док излазе из своје куће, свог конака, последњи пут целивајући икону св. Николаја на иконостасу, у рукама свако носи само оно што мисли да му је најпотребније: драгоцену икону пресвете мајке Божије из срушене катедралне цркве Светог Георгија у Призрену, икону мајке Божије из срушене цркве из Мушутишта (14. в.), делић моштију светог Николаја Жичког и Охридског...
„Непријатељ је ВЕЋ прешао реку.”
И жбуње уз сам зид манастирског конака већ гори – ОГАЊ.
Монаси су већ за то време у немачком оклопном возилу. Каменице су летеле на све стране. Џихадисти су опрезно прешли мост, схватајући да Немци никако не реагују. Немци су у својим оклопима и са штитовима образовали живи зид. Нешто налик на хокејаше када је слободан ударац пред њиховим голом. Једни према другима стајали су лицем у лице. Има се утисак да о нечему преговарају.
У то време манастирски свештеник узима пређеосвећене свете тајне Причешћа и причешћује браћу, пет монаха и два мана-стирска госта. Возило креће. Уз буку оклоп-ног возила неко пева тропаре светим Архангелима и светом Николају Жичком. Заоби-лази се заузети мост. Ван домашаја „веселе гомиле” стижу до реке преко које возило може да прође. Пролазе – ВОДА.

 ПОКОЈ
И није био неки покој. Наредних месец дана монаси су живели у немачкој касарни у Средској (15 км од Призрена, а 13 км од манастира). Срећа је да је у оквиру касарне (која се налази у напуштеној српској школи) налази и црква Св. Николе, па су овде, уз присуство преосталог православног народа из Средске монаси прославили празник св. Младенаца, Васкрса и осталих хришћанских празника од 17. марта до 17. априла 2004. године.
Наравно, демократска немачка вој-ска је одлучила да има да буде „како народ хоће”, па су, пошто су склонили монахе и они сами побегли на оближње брдо и посматрали како руља шест сати горивом из њиховог агрегата пали и руши манастир. За време избеглишта долазили су ген. Хинтелман и неки евангелистички свећеник да мало „утеше” братију. Долазили су у касарну и тадашњи немачки министар одбране господин Штрук и неки високи официри, али тада је пред монашком собом стојала стража како би их онемогућила да својим појављивањем наруше угодан боравак високим личностима немачког јавног живота.